Podeli ovu vest

Izdvajamo za Vas / Saveti

Zašto današnja deca ne mogu da SEDE MIRNO NA ČASU?

Zašto današnja deca ne mogu da SEDE MIRNO NA ČASU?

Žena potpuni stranac mi je danas otvorila srce preko telefona. Požalila se da njen šestogodišnji sin jednostavno nije u stanju da sedi mirno na času. Škola želi da ga testira na ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivni poremećaj). Kako mi to zvuči poznato, pomislila sam u sebi. Kao pedijatar, mogla sam da primetim da se sve češće susrećemo sa ovim problemom u poslednje vreme.

Majka mi zatim priča kako njen sin svakog dana iz škole dolazi sa žutim znakom, dok ostatak razreda dobija zeleni, za lepo ponašanje. Svakog dana ovog dete podsećaju da je njegovo ponašanje neprihvatljivo, samo zbog toga što uprkos upozorenjima nije u stanju da sedi mirno na svom mestu.

Žena potom počinje da plače: „Počeo je da govori kako mrzi sebe, kako nije dobar ni u čemu…” Samopouzdanje ovog dečaka se srozava samo zbog njegove potrebe da se pomera suviše često.

Dr Ješić: Deca se više ne igraju, pa svako drugo ima problem sa kičmom

Tokom proteklih desetak godina, sve je više dece kojoj se pripisuje dijagnoza poremećaja pažnje i hiperaktivnosti. Jedan učitelj u osnovnoj školi rekao mi je da najmanje osam od njenih dvadeset dvoje učenika ima problem da održi pažnju na času. Pri tome se od dece očekuje da u kontinuitetu sede jedan prilično dugačak period. Čak se i od mališana u vrtiću očekuje da se ne pomeraju i po pola sata tokom nekih aktivnosti.

U čemu je zapravo problem? Deca su uvek u tom uspravnom položaju. Retko je danas videti dete kako se penje na drvo, kotrlja niz breg ili se vrti u krug tek onako, da bi se zabavljalo. Šuge više niko ne igra. Vreme za igru i zabavu se skratilo iz mnogo razloga: rastući zahtevi obrazovnog sistema; roditeljski strah da puste dete da se samo igra napolju, a nedostatak vremena da idu s njim; napredak tehnologije koji decu sa igrališta odvlači za računar; i, naravno, raspored koji je uvek nategnut i ne dozvoljava nikakve dodatne aktivnosti sa porodicom.

Suočimo se s tim: Deca se ne kreću ni približno onoliko koliko bi trebalo i to sad već postaje ozbiljan problem.

Nedavno sam, na molbu učitelja, posmatrala petake na jednom od časova. Tiho sam ušla i smestila se u poslednji red. Bio je već kraj školskog dana i učitelj je čitao knjigu đacima na glas. Nikad nisam videla ništa slično. Deo đaka se ljuljao na stolici unazad do tačke rizika od pada, drugi deo se jednostavno ljuljao, nekoliko njih je žvakalo vrhove olovki a jedno dete je čak uzelo flašicu vode i ujednačenim ritmom lagano udaralo njom u čelo!

Devojčice učite da MISLE, a ne da se ŠMINKAJU!

Nije ovo bilo odeljenje s decom sa posebnim potrebama, već jedan običan razred. Prvo što mi je palo napamet je da se meškolje zato što je već kraj dana i jednostavno su umorni. Iako je ovo možda stvarno bio deo problema, postojao je veći i važniji razlog za ovakvo ponašanje.

Sproveli smo dodatna testiranja i ubrzo shvatili da deca u ovom razredu imaju problem sa nedostatkom snage i lošom ravnotežom. Zatim smo testirali još nekoliko odeljenja i otkrili da, u poređenju sa decom koja su odrastala osamdesetih, samo jedno od dvanaestoro dece ima normalnu snagu i ravnotežu. SAMO JEDNO! Gospode, pomislila sam, ova deca moraju da se pokrenu!

Ironično, ovaj problem poremećaja ravnoteže danas imaju mnoga deca upravo zbog nedovoljno kretanja. Kako bi pravilno razvili sistem za ravnotežu, deca moraju da pomeraju telo u svim pravcima – satima u kontinuitetu! I nije dovoljno da to rade jednom ili dvaput nedeljno da bi se pravilno razvili. Hoću da kažem da, to što vodite dete na plivanje ili fudbal dva puta nedeljno nije dovoljno da bi dete razvilo snažan senzorni sistem!

DRAGA NEPOZNATA ŽENO KOJA SI U PARKU DISCIPLINOVALA MOJE DETE

Deca odlaze u školu sa telima koja su manje nego ikad spremna na učenje. Sa senzornim sistemom koji ne radi kako bi trebalo, od njih se očekuje da sede mirno i budu sasvim koncentrisani na predavanje. Prirodno, deca se tome opiru, pokušavajući da svom telu obezbede kretanje koje ono traži, koje mu je potrebno da bi funkcionisalo pravilno i da bi mozak mogao da se nesmetano „uključi” onda kad je to potrebno! Šta se dešava kada deca počnu da se opiru zahtevu da sede mirno? Pa, logično, zamolimo ih da se smire i obrate pažnju na čas. A onda se njihov mozak, naravno, isključi, jer nije dobio ono što mu je potrebno za pravilan rad – KRETANjE.

Vrpoljenje je zaista problem. To je snažan indikator da se dete ne kreće dovoljno tokom dana. Ovo se mora promeniti. Periodi odmora se moraju produžiti, a deca bi trebalo da izađu napolje da se igraju čim dođu iz škole. Dvadeset minuta intenzivnog kretanja dnevno nije dovoljno. Potrebni su im sati igre i umaranja napolju, kako bi razvili i uspostavili pravilan senzorni sistem i samim tim bili u stanju da na času uključe mozak kad se to od njih traži.

Da bi mogla da uče, deca moraju biti fokusirana na časovima. A da bi bila fokusirana, moramo im dozvoliti da se kreću! 

Ukoliko vam se svideo ovaj tekst, registrujte se i razmenite svoja iskustva sa ostalim članovima!
Izvor: zelenaucionica.com
Autor: Angela Hanscom

Podeli ovu vest

Ostavi odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Mozete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Izgubljena šifra

Registruj se